• Александра Стефановића 10

    35000 Јагодина, Србија

  • Позивни центар

    +381 (0) 35 88 20 835

  • контакт
сеп 24

У ОКВИРУ АКЦИЈЕ БЕОГРАДСКОГ УДРУЖЕЊА „ИСКРА” ПЛАНИНАРКЕ „ЈУХОРА” ОСВОЈИЛЕ НАЈВИШИ ВРХ ЈУЛИЈСКИХ АЛПА И СЛОВЕНИЈЕ

Планинари ПСК „Јухор”
 
ПРОЈЕКАТ ГРАДА ЈАГОДИНЕ И КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА МЛАДЕ ПОДРЖАЛО МИНИСТАРСТВО ОМЛАДИНЕ И СПОРТА
 
Радослав Милошевић Фуре, Славољуб Милетић Слава, Жика Петковић и Дејан Новаковић освојили су 1983. год. највиши врх Јулијских Алпа и највиши врх у тадашњој Југославији, Триглав, 2864 мнв. После 35 година, наследнице старе елите Милена Радивојчевић и Наташа Милисављевић, поновиле су исти подухват и освојиле Триглав! Подухват је обављен у оквиру акције удружења „Уживаоци природе Искра” из Београда, са два водича и 12 учесника, од тога четири жене.



Главни спонзор наших планинарки била је компанија „Будућност пет” из Јагодине чији је примарни циљ запошљавање особа са инвалидитетом, а са којом су се учеснице као чланице Друштва за спорт и рекреацију инвалида Јагодина упознале током сајма у Јагодини овог пролећа. Ова агенција прихватила је да подржи и акције ван радних места које доприносе афирмацији ових особа, па је покрила највећи део трошкова путовања. Акцији се прикључио донацијом и матични Планинарско смучарски клуб „Јухор” из Јагодине.

Порекло назива највишег врха Јулијских Алпа, Триглава, није разјашњено. По једној верзији је то у вези са карактеристичним изгледом врха када се гледа са југоисточне стране, а по другој се доводи у везу са старословенским божанством које наводно борави на њему.

Нема лаганог успона на Триглав, јер треба прво прићи у близину врха, до планинарског дома на око 2400 мнв зато је успон подељен на два дана. У току првог је потребно савладати висинску разлику од чак 1700 метара вишесатним пешачењем. Иде се најпре добрим шумским путем са беспрекорном маркацијом до живописне Долине Воје, тзв. зелених врата Триглава. Успон је непрекидан изнад реке Мостнице и сужава се у стазу одакле креће врло стрмо ка Велом Пољу и даље, кроз предивну шуму која са висином препушта место шикари. Мало блажи успон знак је да је на неколико стотина метара Водников дом који се налази на 1817м надморске висине. Овај планинарски дом подигнут је још 1895. године а носи име по словеначком песнику Валентину Воднику. Одатле се први пут може видети Триглав. На дому се прави пауза после 6 сати успона и пређене приближно половине висине. Даље се према последњем Планинарском дому Планика, одредишту за први дан успона, креће уском стазицом преко превоја Коњско седло. Дотле све подсећа на уобичајене акције освајања врхова висине 1500 - 2000 мнв. Лепо време омогућило је лакше савладавање велике висинске разлике и дуго пешачење.

Планинарски дом Планика налази се на 2401мнв. Подигнут још 1871. год. на почетку је носио име Марије Терезије, после Првог светског рата преименован је у Дом Краља Александра а име Планика носи од 1941. Планика је најпознатија европска горска ружа, лепотица беле боје, законом заштићена у свим алпским државама у којима расте на висинама 2000 2900 мнв.

После ноћења треба рано ујутру савладати још 463 м надморске висине, али под сасвим другим условима. Први пут се облачи опрема за савладавање стена и стављају шлемови. Стеновитом стазом, кроз вертикални успон креће се ка Малом Триглаву, око 100 метара нижем од највишег врха. Све време планинари су обезбеђени сајлама за коју су везани опремом за пењање, користе се клинови. Дах се лако губи а срце почиње убрзано да пулсира, од бубњања у ушима слабо се шта чује. Издвајају се групе искуснијих и спремнијих планинара који ће брже завршити успон. За остале почиње борба са природом и самим собом, воља је главно оружје. Учестало на стенама искрсавају плоче са именима оних који су ту борбу изгубили. Искусни водич диктира команде за које ће се тек накнадно схватити да су биле неопходне.


Најопаснији део је на уском гребену између Малог и Великог Триглава где се уз помоћ сајле бори са олујном ветрометином. Али, када се и то савлада, појачава се вера у своје и туђе способности.

На самом Великом Триглаву увек има људи који уживају у прекрасном погледу на врхове у Словенији, Аустрији и Италији. Понекад се може видети и део Јадранског мора. На самом врху, уместо уобичајеног камена налази се метални Аљажев стуб. Јаков Аљаж, иначе жупник, први пут се попео на врх 1887.год. Знајући да се на Триглаву најчешће страда од грома откупио је 16 квадратних метара на врху, и у складу са тада бурним развојем науке о електрицитету покушао да направи простор који би користећи конструкцију тзв. Фарадејевог кавеза изоловао планинара од спољног електричног поља. Касније је мало ниже направљена већа и побољшана верзија, али стуб на врху остаје да прича причу о борби човека и природе.

Време задржавања је око 1 сат или краће, уколико се предвиђа скорашње невреме, као у случају наших планинарки, око 10 мин. Довољно за сузе олакшања и радости, снимке на врху. Повратак је као код свих правих планина још напорнији од успона. На гребену до Малог Триглава умор савлађује, почиње физичка и психичка криза, креће се све спорије.

Када се најзад сиђе до дома Планика, следи само кратак одмор за скидање специјалне опреме јер се до краја дана треба спустити низ цео пут савладан првог дана. То и пут целе ноћи до Београда а затим до Јагодине су коначни напор који не може да засени сећања на доживљено.

Није мала ствар учинити оно на шта се велики број младих не усуђује. Успех је и да вас уврсте у акцију, јер је право водича да процени на самом поласку на стазу ко је за то способан, а ко није. Наше учеснице, Милена и Наташа, имају о чему годинама да причају многим планинарима шта су успеле да учине као прве Јагодинке после 35 година и да охрабре млађе да то што скорије понове.

Претрага